Edin Džeko napisao pismo deci Bosne i Hercegovine: “Naši roditelji su rizikovali živote, ali rat…”

Fudbaleri Bosne i Hercegovine ovog petka započinju učešće na Svetskom prvenstvu u Severnoj Americi i u Torontu će za rivala imati domaćina Kanadu. Nakon herojskog prolaska dalje protiv Velsa i Italije u baražu, sused će igrati drugi Mundijal.

Veče pred meč protiv Kanade, oglasio se Edin Džeko i u emotivnom tekstu poslao poruku deci Bosne i Hercegovine. Ispod možete da je pročitate u celosti.

– Draga deco Bosne i Hercegovine,

Želim da vam kažem nešto važno.

Ništa nije nemoguće.

Baš ništa.

Mi imamo sreću što smo Bosanci i Hercegovci. I ne kažem vam to samo kao čovek koji je ostvario svoje snove, nego kao dečak koji je preživeo rat i koji je vrlo lako mogao imati potpuno drugačiju sudbinu.

Ne volim pričati o životu za vreme opsade Sarajeva, ali važno je da biste shvatili kako je stvarno bilo. Imao sam šest godina kada je sve počelo. Sećam se prvih sirena, mama bi me zgrabila i sakrili bismo se iza komode za cipele. To je bio prvi dan. Nastavilo se kroz naredne četiri godine. Nismo baš razumeli šta se stvarno dešava, ali svakog dana smo bili prestrašeni. Kada više nije bilo sigurno da ostanemo u našoj kući, preselili smo se u stan mojih dede i nane. Bio je to mali stan, možda je imao četrdesetak kvadrata, a nas petnaest spavalo je na podu.

Često smo igrali Monopol. Znate tu igru? Bilo je previše opasno da izlazimo napolje jer su snajperisti vrebali sa svih strana pa bismo moji rođaci i ja satima sedeli na podu pored balkona i igrali Monopol. Ne mogu vam reći da nam je bilo zabavno. Nismo bili srećni, nismo mogli uživati u igri. Spolja bi se čule sirene i eksplozije granata. Ponekad bi se sve toliko zatreslo da bi figurice završile razbacane po podu.

Ali svaki put kad bismo igrali, bili su to mali trenuci kada smo mogli barem malo pobeći u svoj svet. Na nekoliko minuta zaboravili bismo na rat.

Zaboravili bismo da se svet oko nas ruši.

Na trenutak smo mogli biti samo deca.

Naravno da smo često želeli izaći napolje i igrati fudbal, ali svaki dan smo gledali kako iz našeg komšiluka odvoze ranjene i ubijene ljude. Ipak, kako zadržati dete željno igre zatvoreno unutra četiri godine? To je nemoguće, i znali su to i naši roditelji. Ponekad, kada bi dan bio malo mirniji, mama bi otvorila vrata, a ja bih izašao napolje da se igram s decom iz okolnih zgrada. Nikada neću zaboraviti izraz njenog lica kada bi otvorila ta vrata. Imala bi blagi osmeh, jer je bila srećna što me vidi kako se igram. A onda bih joj pogledao u oči i video koliko je bila zabrinuta da se možda nikada neću vratiti. Svi smo s vremena na vreme bili prinuđeni da izlazimo napolje. U stanovima nismo imali vode, pa si morao uzeti kante i bidone i čekati u redu na ulici da ih napuniš. Naravno, liftovi nisu radili. Nije bilo struje. Pa smo se s punim kantama polako penjali. Treći sprat… četvrti sprat… još samo šest spratova… Mora da sam bio najspremnije dete u Sarajevu. Ni hrane nije bilo dovoljno. Naši roditelji su rizikovali živote kako bi nam osigurali da imamo nešto da jedemo. Ali nekad bi, kao nekim čudom, hrana padala s neba. Mi smo ih jednostavno zvali paketi. Nismo imali pojma odakle dolaze, niti nas je bilo briga. Bili su to obroci za vojnike. Nama su imali ukus najbolje hrane na svetu. Kada svaki dan jedeš iste stvari, puter od kikirikija deluje kao dar s neba.

Na kraju smo preživeli. Kad se danas setim svega toga, neverovatno mi je koliko smo bili jaki. A bili smo samo deca. Ali rat nije imao nikakvog smisla. Toliko nevinih ljudi je ubijeno, a zbog čega?

Zbog novca. Moći. Nečijeg ega.

A u stvari ni zbog čega.

Danas, kada na vestima vidim rat bilo gde u svetu, osetim mučninu u stomaku.

Ne želim to više da gledam, nigde na svetu.

Ali iz nekog razloga, odrasli nikada ne nauče. Imao sam skoro deset godina kada je opsada završila. Nisam ni razmišljao o tome da postanem fudbaler.

Iskreno, delovalo je toliko nemoguće da se nisam usudio ni sanjati o tome. Znate, tada je sve bilo srušeno. Tereni koje danas vidite, na kojima igrate, bili su spaljeni do temelja. Nastavio sam igrati fudbal samo zato što sam ga toliko voleo. Otac bi me vodio u malu školsku sportsku dvoranu gde sam trenirao tih prvih meseci. Onda su ljudi polako počeli čistiti teren i crtati bele linije po sprženoj zemlji.

Moj otac je u to vreme radio kao dostavljač hleba i kolača, ali kada sam ja počeo igrati u svom prvom klubu, on bi uzimao pauze na poslu kako bi me mogao voziti na svaki trening. Usput bi mi uvek govorio da je najvažnije da budem dobar čovek i da sve ljude poštujem isto, bez obzira ko su, odakle dolaze i čime se bave. To nikada neću zaboraviti. On se bavio fudbalom, igrao je u nižim ligama i bio je moj heroj. Svaki put kad bih izlazio iz auta, on bi mi dodao bananu i rekao: „Srećno, sine“.

Vikendom smo zajedno gledali utakmice, što je za mene bilo kao mala pauza u svakodnevnom gledanju meksičkih sapunica sa mamom. U to vreme italijanska Serie A bila je najbolja liga. Jeste li čuli za Ševčenka, napadača AC Milana? Obožavao sam Ševu. Obožavao sam Italiju. Za mene je tada delovala kao zemlja iz bajki na drugom kraju sveta. Nisam mogao ni zamisliti da ću tamo jednog dana igrati fudbal. Nije delovalo realno. Ja sam se samo nadao da ću igrati za prvi tim mog Željezničara. Onda me je jedan od trenera u klubu počeo zvati Ševa, jer sam bio plav i zabijao puno golova. Pomislio sam, dobro, može Ševa! Onda je jednog dana, kada sam imao 19 godina, došao jedan drugi trener i rekao mi da me želi odvesti u Češku. Nisam želeo napustiti Bosnu i Hercegovinu, ali mi je govorio da ću tamo imati bolju priliku da ispunim svoje snove. Da vam pravo kažem, ja nisam imao pojma ni šta su moji snovi. Samo sam želeo biti bolji. Verovao sam u sebe. Najjači deo mog tela bio je moj um. Kada sam došao u Teplice, rekao sam sebi: „Edine, moraš raditi više od svih ostalih ili će te poslati kući“.

Za mene su platili 25 hiljada evra.

Otprilike dve godine kasnije potpisao sam za Wolfsburg. Kada smo igrali protiv Milana, zamenio sam dres sa Ševom.

Onda sam prešao u Manchester City uz odštetu od 37 miliona evra.

Posle sam zaigrao za Romu.

Odrastao sam u ratu. Odjednom sam živeo u bajci.

Nikada ništa nije nemoguće.

Čak ni odvesti Bosnu i Hercegovinu na Svetsko prvenstvo. Sećate li se 2014. godine? Većina vas verovatno tada nije bila ni rođena. Ali kada smo se plasirali na naše prvo Svetsko prvenstvo, bio je to jedan od najsrećnijih dana u našim životima.

Sećam se odlučujuće utakmice u Litvaniji. Igrali smo na nekom starom stadionu. Kada je sudija svirao kraj, puno naših ljudi je počelo da preskače preko ograde, skače sa zidova i utrčava na teren. Problem je što su ti zidovi bili visoki barem dva metra i s njih se skakalo pravo na beton. Sećam se da sam se okretao oko sebe i gledao ljude kako trče u ekstazi prema nama i pomislio: „Bože dragi, ovi ljudi nisu normalni“.

Onda sam primetio jednog čoveka koji je trčao sporije od ostalih. Šepao je i išao pravo prema meni. Video sam suze u njegovim očima.

Bio je to moj otac.

Pitao sam ga šta mu se desilo.

„Povredio sam nogu kad sam skočio“, rekao mi je. „Ali ne brini. U ovom trenutku ne osećam nikakvu bol!“

Samo smo se zagrlili i počeli plakati zajedno.

Nažalost, u Brazilu baš i nismo imali sreće. Nećete se sećati ni ovoga, ali ja sam zabio gol Nigeriji koji je morao biti priznat. U to vreme nije bilo VAR-a, sudija je pogrešio i mi smo takmičenje završili u grupnoj fazi. Ali naša mala zemlja igrala je na čuvenoj Marakani. Pokazali smo svetu ko smo.

A sada smo opet tu. Znate šta je smešno? U martu sam navršio četrdeset godina, ali još uvek nisam proslavio rođendan. Ja sam musliman, bilo je vreme ramazana, a nakon toga smo imali važan posao protiv Velsa i Italije. Pa sam pomislio: „Znaš šta, hajde da ovo pretvorim u rođendansku zabavu“.

Dobro se sećam trenutka iz Velsa, gubili smo 1:0 a ja sam pogledao prema semaforu.

minut.

Počela me hvatati panika.

Nestaje nam vremena.

Dobili smo korner, a mene je čuvao neki nizak momak i pomislio sam: odlično! Skočio sam, zakačio loptu glavom i ona je završila u mreži. Ali dok sam još slavio setio sam se da sam u svojoj karijeri četiri puta završavao utakmice na penale. I sve četiri izgubio.

Srećom, ovi naši mladići u reprezentaciji znaju kako se pucaju penali. Za razliku od nas veterana, oni ne razmišljaju previše, samo šutiraju i zabiju. A onda smo u Zenici dočekali Italiju, a mene je iskreno bilo strah Donnarumme. Znate, on je ogroman čovek. Stvarno nisam bio siguran da bih zabio penal da sam ja šutirao protiv njega. Ali ispalo je tako da sam ja povredio rame u zadnjem minutu produžetka i da sam morao izaći s terena. U stvari nisam ni mogao videti naš prvi penal. Doktor mi je još fiksirao ruku uz telo, sedeo sam na klupi a treneri i ostali igrači su mi zaklanjali pogled. Samo sam čuo huk mase kada je lopta ušla u gol, i pomislio…

Vidi, možda je ovo znak da ne treba da gledam. Ne smem gledati. Neću gledati. Samo ću slušati masu. Samo ću slušati svoj narod.

Onda je Italija promašila a buka je postala neverovatna.

Promašili su opet i reakcija ljudi je bila luda. Ali sam samo sedeo i molio i molio. Sve što sam mogao videti bila su leđa naših trenera.

Kada je Esmir krenuo da izvede odlučujući penal, naš selektor se okrenuo i samo mi rekao da ni on više ne može gledati. Došao je do mene, zagrlili smo se, naslonili glavu jedan na drugog, zatvorili oči i samo slušali…

Bio je to najčudniji zvuk ikada.

Čuli smo kada je Esmir udario loptu.

Publika je uzdahnula: „Ahhhhhh…“

Gigi je zakačio loptu prstima.

S tribina se čulo: „Ohhhhhh…“

Stadion je potpuno utihnuo na trenutak. Bila je to najduža milisekunda u mom životu. A onda… eksplozija.

Vriskovi, baklje, dim i vatromet. Ljudi skaču na sve strane. Svi sa naše klupe trče prema terenu. Ja sam samo zagrlio mog selektora još jače, pogledao u nebo i pustio najglasniji krik u mom životu.

„AAAAHHHHH!!!“

Dvadeset sekundi, bez prestanka, samo sam vrištao.

Mala Bosna i Hercegovina opet je na Svetskom prvenstvu. Napraviti sve ovo nije bilo lako. Nije lako ni sada kada imam četrdeset godina, kada leđa bole svaki put kad ustaneš iz kreveta i kada opet moraš uzimati lekove protiv bolova. Ali svaki put kad moje telo želi odustati, setim se svih derneka koje sam propustio, meseci koje sam proveo daleko od moje porodice, letnjih praznika koje sam provodio trenirajući i igrajući dok je moja raja ispijala koktele na plaži. Psihički, jako je teško. Svaka kritika i dalje boli. Ali svaki put kad izađem na teren, ja se još uvek osećam kao dete, kao jedan od vas, s leptirićima u stomaku i sjajem u očima.

I svaki put sebi kažem istu stvar.

Vredelo je.

Sve je vredelo.

Jer bez loših trenutaka nema ni onih dobrih.

Nakon što smo pobedili Italiju, prvo sam se pozdravio s mojim prijateljima s kojima sam igrao u Serie A. Onda sam otišao pronaći svoju porodicu na tribinama. Poljubio sam svoju suprugu. Zagrlio roditelje. Bez njih ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Te noći i samo biti u Zenici bilo je nešto posebno.

Što sam duže udaljen od Bosne i Hercegovine, to je više volim. Već dvadeset godina živim napolju. Devet u Italiji. Moja deca su rođena u Rimu. To će uvek biti moj drugi dom. Ali svaki put kad posetim roditelje u Sarajevu, svaki put kada moja mama kuva, kada smo svi zajedno, ja sam srećan. Kada nosim ovaj dres, moje srce kuca jače.

Ja igram za svoj narod. Ja igram za dečake i devojčice sa sarajevskih ulica. Ja igram za sve različite kulture i religije koje čine moju zemlju prelepom, iako i dalje postoje ljudi koji bi nas želeli podeliti.

Neće uspeti.

Ne zbog mene. Ne zbog odraslih. Mi nikada ne naučimo. Nego zbog vas, dece. Vi se nikada ne menjate.

Zato vas molim još jednu stvar, može?

Nema veze živite li u Sarajevu, Rimu ili St. Louisu… Nema veze da li ste muslimani, Jevreji, katolici ili pravoslavci…

Nikada ne zaboravite odakle dolazite.

Vi ste Bosanci i Hercegovci. Svet je vaš.

Volim vas sve.

Vaš, Edin – napisao je Edin Džeko.

(Telegraf.rs)