Miloš Janičić važi za jednog od najpopularnijih boraca na ovim prostorima, a 1. avgusta imaće priliku da debituje na UFC spektaklu u Beogradskoj areni, gde će mu protivnik biti Noa Gunjon iz Francuske. Janičić je pričao ekskluzivno za Sportal pred meč karijere.
Zahvaljujući dogovoru između predsednika MMA saveza Srbije, novog lidera evropskog MMA saveza Luke Nikolića, i vlasnika UFC-a Dena Vajta domaća publika će 1. avgusta u Beogradskoj areni imati priliku da prisustvuje spektaklu od čak 14 borbi.
Videli smo te prethodnih nedelja u teretani sa nekadašnjim igračem Crvene zvezde, Kodijem Milerom-Mekintajerom. Da li je to slučajno ili…?
Hteo bih ovim putem da pozdravim Kodija. Tamo radimo kod Filipa Volšeka, on im je zadužen za oporavak i povrede. Kodi je imao neku malu povredu ligamenata, tako da smo zajedno radili oporavak skoro svaki dan i dečko je vrhunski. Milo mi je da sa tako nekim treniram.
Kad smo već kod košarke i svega toga, da li pratiš druge sportove? Viđali smo te na nekim utakmicama u Crnoj Gori. Šta ti je zanimljivo van borilačkih sportova?
Sad već teško da mi je išta zanimljivo. Pomalo fudbal i košarke ispratim, ali nije to to, iskreno. Samo borilačke sportove pratim.
Operacija kolena je bila nekako tvoja najteža runda. Govorio si o tome, a i da su te tada mnogi otpisali. Kako se borac mentalno izbori sa svim tim?
Pa, mentalno se izboriš tako što – šta god ti dođe, ti moraš da se snađeš u momentu. Operacija kolena je definitivno najteži i najbolji momenat u mom životu, jer malo te svi otpišu, i bliski drugovi, i neki svi mogući oko tebe… Ostaneš sam, ne možeš da hodaš i slično. Na kraju, taj Bojković ne bi radio meč sa mnom da se to nije desilo. Hteo je da iskoristi mene dok sam bio bez kolena i slično, i na kraju je to zažalio do kraja svog života. Tako da je to najbolji momenat u mojoj karijeri i životu.
Dok nisi potpisao za UFC ostvario si tri pobede u Dirty Boxingu. Za nas koji pratimo Dirty Boxing samo sa strane, izgleda poprilično surovo. Šta je tu teže, šta lakše u odnosu na klasičan MMA?
Mnogo se lakše spremiti za taj meč i format borbe jer je to suvi boks. Tri puta po tri minuta, mnogo su kraće runde, nema rvanja, nema kikova, nema ničeg sličnog. Mnogo se lakše spremiti, ali kao borba, po meni je surovija. Ring je mnogo mali (možda 3×3), pri tom nema klinča, nema odmaranja. Samo udarci u glavu, laktovi, male rukavice… Mnogo je veća šteta i mnogo je manji ring, tako da je mnogo, mnogo teže. Što se tiče posledica, a što se tiče priprema – mnogo se teže spremiti za MMA meč.
Miloš Janičić i Giljerme Bastos, FOTO: Screenshot/YouTube/Dirty Boxing Championship
Poslednji meč protiv Tejlora Berlija – 44 sekunde i gotovo. Kako se osećaš posle tako brzih i dominantnih pobeda?
Pa uvek najbolje. Nokaut je nešto što uvek jurim i to je nešto najbolje što može da postoji. Ko nije napravio nokaut, ne zna kakav je to osećaj. Ovaj put se nisam baš dobro osećao jer mi se desila ta ruptura. Srećan sam što sam završio odmah meč nakon toga, jer je on bio u nokdaunu, pa sam odmah išao da saniram povredu, da snimim magnet i slično. Tako da sam ovaj put dobro zažalio što se to desilo, ali to je što je, slavio sam i radio meč.
Upoznao si se sa Džonom Džonsom u Nemačkoj? Tada niste imali neki kontakt, uzeo si njegovu majicu ako sam ja to lepo čula. Da li je on znao da te sada gleda u ringu i da li je sada došlo do nekog kontakta?
Dobro si istražila, dobro znaš istoriju! Pa mislim, sva tri Dirty Boxing-a je on tu bio i gledao me. Sad, da li on zna ko sam ja, nisam siguran. On je tamo kao jedno od lica koje promoviše Dirty Boxing. Ne verujem da on previše obraća pažnju, možda je i čuo za mene… Nije da smo nešto pričali, niti mogu ja da mu dosađujem pored milion drugih ljudi, tako da – eto.
Je l’ te zvao Dejna Vajt?
Pa nije zvao lično Dejna, ali matchmaker-i UFC-a su bili tu na toj borbi, u dobrom su kontaktu s mojim menadžerima. Tako da, mislim da je sve kristalno jasno.
Ističeš da, pored Crne Gore, predstavljaš i Srbiju. Koliko ti znači što je tvoj debi u UFC-u baš pred domaćom publikom?
Pa mislim da je to najbolji mogući scenario. Treći nastup u Areni, Diesel Power i naša publika… Tako da, to je ostvarenje snova.
Je li misliš možda, kada smo već kod publike, da publika sa naših prostora nekako brzo zaboravlja i menja mišljenja? Da uzmemo za primer tvoj meč kada si radio sa Markom Radakovićem 2018. u Novom Sadu – publika je nekako bila protiv tebe. Danas si gotovo miljenik svih srpskih navijača.
Pa mislim, publika uvek menja mišljenja, ne samo kod nas nego bilo gde u svetu. U MMA se kaže: Dobar si samo onoliko koliko ti je dobra zadnja borba. I to jeste tako. Brzo se menjaju strane i brzo se razočaraju ljudi u nekoga, što je logično i prirodan proces. Ali eto, milo mi je da imam simpatije srpske publike i publike Balkana. Mada, nije mi to teško bilo ni protiv Marka, ni Bojkovića… Ne znam, to je to, na meni je sad dalje da dokazujem i da pravdam da svetlam obraz Srbije i Crne Gore.
Nekoliko puta si imao situacije sa zastavama. Da li nosiš crnogorsku, da li nosiš srpsku zastavu… A šta misliš generalno o tome što UFC brani isticanje zastava?
Pa nikad ja nisam imao problem sa isticanjem zastave. Ja sam uvek nosio crnogorsku trobojku, to je crnogorska prava zastava Kraljevine Crne Gore koju smo nosili stotinu godina, i dok je bila zajedno Srbija i Crna Gora. Ova nova politika, nove stvari koje oni uvode, sankcije Rusiji i slično, i ta crvena zastava koja po meni nije prava zastava nego trobojka… Ja samo nosim zastavu Crne Gore. A što se tiče UFC-a, jedno vreme je bila klauzula (mislim dve-tri godine) kad nisu to dozvoljavali. Prošle godine je to opet uvedeno, tako da mogu da se iznose zastave. Moramo predstavljati svoju zemlju!
Kada smo već kod zastava i tih nekih, da kažemo, obeležja, proslavila se pesma Diesel Power. Postala je nekako slavna zbog tebe. Čini se da ljudi vole sve što ti nekako plasiraš u javnost. Da li ti ona donosi sreću, odnosno da li tako biraš pesme – po tome šta ti donosi sreću u trenutku ili imaš neki drugi razlog?
Pa, kad smo spomenuli Radakovića i taj meč pre, to je bio neki derbi davno. Da kažemo, MMA tada nije bio u tolikom hajpu, ali u tom momentu to je bio najveći meč. Radaković je takođe bio produkt CDS-a i Ahileja, to je bio onaj korak do UFC-a, isto se i njemu karijera zatvorila kao i Marku. Opet kažem, obojici je Icko bio ugao, Icko im je bio glavni trener, tako da, eto, istorija se na neki način ponovila. Tada sam imao jedan klip na YouTube-u, kompilaciju u vezi tog meča. Isto je tada išla Diesel Power pesma, i evo, sad je bio drugi deo. Samo što je ovaj put to mnogo više ispraćeno, pa je dobilo taj odjek, ali Diesel Power ide već osam godina.
Kada smo već kod UFC-a, Husein Kadimagomaev te je izazvao na društvenim mrežama na meč. Da li postoji možda mogućnost da se taj meč održi i kako si uopšte reagovao na to?
Pa znaš kako, on ne zna, i ako ljudi ne znaju, ja i Husein se baš dugo znamo. Mi smo zajedno trenirali u UFC Gym-u i u tom UFC Gym-u, kod Ivana Dijakovića, ima jedan stan gore na trećem spratu. Mi smo zajedno bili u tom stanu, ne samo on i ja, nego još pet boraca. Znači, to je veliki stan, tu je bilo pet-šest boraca koji žive. Ja i Husein se baš dugo znamo, bili smo zajedno u tom stanu i trenirali smo, i on je dobar momak, da kažem. Ali, vidiš, eto, ne znam šta mu je bilo da me izazove. Mada opet, svako gleda svoju šansu da upadne u UFC, da iskoristi tu priliku, pa me je prozvao. Da li će njega potpisati, to iskreno ne znam. Šta god da UFC odluči, nije na meni da biram.
Miloš Janičić, FOTO: FNC
Vaso Bakočević je skoro govorio da, zbog dosadašnjih pravila dopinga, on ne bi mogao da učestvuje na par turnira koji će se dogoditi pre UFC-a u Beogradu. Kakva su tvoja iskustva sa tim?
Ja sam celu karijeru dopingovan, tako da… Nisam baš celu, ali od mojih dvadeset i nešto mečeva, samo na par mečeva nisam bio. Na početku karijere, sa Prodanovićem, Negucićem i ta dva meča u Oktagonu (protiv Hosenpura i Dobrijevića, onaj kik-boks meč) – tu sam u suštini bio dopingovan. Ali sad sam već čist nekih pet meseci, mogu reći. Doduše, sad nešto koristim što mi je doktor prepisao zbog povrede, na medicinski recept, tako da mislim da neće biti problema sa UFC-om.
Kako je biti meta stalnog izazivanja drugih boraca? To nisu samo MMA borci, tu su i bokseri. Čini se da nekako posle meča sa Bojkovićem svi žele da te izazovu ili da dođu do neke javne prozivke koja bi uticala na njihovu popularnost.
Pa to moraju da shvate pre svega – da su oni… Nikad ne možeš da izazivaš nekoga, MMA je kralj svih disciplina. To mora da se zna. MMA je prava borba, to sve ostalo (boks, kik-boks) su discipline – podeljene borbe. Ne možete da izazivate nekoga ko je u glavnoj veštini i u najvećem sportu, pri tom sam mnogo ostvareniji od njih. Znači, ja nikad ne bih recimo samoga sebe izazvao, niti nekoga ko je ostvareniji od mene u njegovom sportu, iako to nije MMA. Malo oni hoće hleba preko pogače, ali neće biti, znaš. Neka ostanu da se bore za sitne pare i neka guraju tu svoju karijeru lokalno. Ja sam sad u UFC-u, tako da možemo da se pozdravimo sad.
Jedna od glavnih MMA tema trenutno jesu i freak fight mečevi i stavovi boraca o učešću u njima. Darko Stošić je rekao da ni za kakve pare ne bi učestvovao. Kako ti vidiš to s obzirom na to da si i ti neko koga spominju da bi zvali na takve mečeve?
Vidi, za dobre pare bi svi sve radili. Znači, ne sve, ali govorimo o borbama. Svi bi pristali da se bore, pogotovo što je to lak meč. To je malo teško reći, znaš, ali ne podržavam to nikako jer se malo pravi sprdnja od sporta. Druga stvar, svi su danas mnogo iskompleksirani, svi bi da budu neki borci, da budu u centru pažnje. Vređate samim tim nas borce, jer, opet, imali ste vremena da postanete borci, niste. Nemojte sad da glumite neku scenu i da nastavljate u istu rečenicu s borcima, znaš. Tako da, eto, ja srećom idem u taj UFC, nadam se, i nadam se da neću morati da se borim tamo (u freak mečevima).
Da li postoji scenario u kom bi rekao “Okej, hajde da radimo meč”?
Pa mislim, ja bih radio da nije UFC došao. Ja sam već njega (misli se na potencijalnog jutjubera/influensera) prebio na pravdi Boga, što su svi videli. Kukavice imaju uvek izgovor. Kukavice uvek pričaju: pre meča je bila jedna priča, sad je druga, kao da on nije bio to, da je on ovo, da on ono… Ljudi mu se smeju i vide kakav je idiot. Bolje mu je malo da prihvati istinu. Ne vidim šta hoće on, posle godinu dana da radi revanš sa mnom, kad je totalno deklasiran? On je jako puno sreće imao što taj UFC sada dolazi, što je jako blizu termina sa FNC-om pa da mi ne radimo revanš, jer u revanšu bi prošao još mnogo gore. Ta priča, nije bio on, to je priča za malu decu. Tako da, pamtiće me do kraja života.
Za njega, Stefana Negucića, koga si malopre spomenuo… Da li bi radio meč sa njim ili misliš da je to ipak neki korak unazad za tebe?
To je 10 koraka unazad, bukvalno. On je momak koji ima tri poraza u četiri meča, on je u većoj kategoriji od mene… Kažem, ima tri poraza u četiri meča, on dok god traje njegova karijera i njegov život, on zna da nikad neće biti u UFC-u. To je jako tužno i loše, da u ovom životu i u ovoj mladosti nikad nećeš ući u UFC, tako da – opet je to san svih boraca. Ne znam, možda nas sudbina nekad spoji, ali mislim da bi to bio jako lak meč za nas.
On je tebe 2016. godine dobio, ali ti si tada praktično bio klinac. Gde vidiš njega sada, a gde vidiš sebe sada?
Ja sam tada još bio u četvrtom razredu srednje škole. Ne volim izgovore, ali mnogo sam nespreman prihvatio taj meč u većoj kategoriji, i opet, sudija je to malo prerano prekinuo, ali to je sve nebitno – vreme je pokazalo ko je ko. On je borac koji je jako puno stagnirao i tu je… On se bori lokalno. Čim on mene proziva, sve ti je jasno. Ja idem na svetski vrh, on ostaje lokalno do kraja života i to je to.
Kad smo već kod toga, videli smo tvoje vlogove na YouTube kanalu. Poslednji je bio sa behind the scenes (iza kulisa) samog meča. Kako je došlo do toga? Je li ti to zanimljivo ili?
Pa znaš kako, imam veliki following na društvenim mrežama, dosta pratilaca, storije mi vidi jako puno ljudi, onda se otvorio i TikTok… Vidim, kad već ide taj hype i sve, to treba iskoristiti na sve društvene mreže da se ti pregledi i pratioci prošire. Onda sam malo počeo i taj YouTube, kad stignem. Ali nisam dovoljno posvećen tome. Milo mi je što je veliki odziv publike, pregleda i svega.
U tom jednom Day in the Life vlogu si rekao da ne voliš zimu. Zato sad, kad smo kod lepšeg vremena – Tajland. Zašto ideš toliko često u kampove na Tajland i šta je to nešto što tamo nalaziš, a što na ovim prostorima ne?
Pa mislim, nivo treninga je deset puta bolji. Ovo ovde je sve poluprofesionalizam. Ni treneri, i generalno klubovi, i želja boraca – ništa ovde nije toliko ozbiljno kao što je tamo. To tamo je svetska klasa. Isto kao i u Americi. Ko nije bio, ne zna. Dosta se često ljudi prave pametni, oni nisu izašli iz Balkana i Srbije i misle da oni znaju bolje. Neka vreme sve pokaže. Moji rezultati govore za sebe i Tajland je mnogo, mnogo veći nivo nego što je ovo ovde. A usput i dobra klima, dobro vreme, pristupačne cene… Idealno.
Kada si ovde, treniraš sa Nemanjom Miloševićem, kako vidiš vašu saradnju?
Nemanja je moj stari drug i puno smo trenirali, ali slabije već idem na te treninge, jer ja sam posvetio mnogo više stand up-u sad. Oni tamo previše malo forsiraju parter. Džijudžicu je osnovni sport koji sam znao, ali tamo obično dolazim u završnoj fazi priprema, da radimo malo te specifikacije, izlaske iz raznih pozicija i za sparinge. Ali ovako, većinom vremena radim u boks klubu Kalist i u CDS Beograd, tu na Vilinim Vodama u Mega Gym-u. Gledam da se desi neki peh kad sam tu u Srbiji, da sam povređen ili nešto slično, pa ne mogu da radim isto tamo.
Borci u Srbiji često nekako menjaju timove i trenere. I saradnja sa bivšim trenerima se ne završi baš najbolje. Zašto misliš da je to tako na domaćoj sceni?
Pa evo, Negucić je jedan od primera, tih koji je bio nekada davno u CDS-u Beograd, sa svojom ekipom. Imao je grb CDS-a istetoviran, pa je prešao u Ahilej, pa je bio u Ahileju neko vreme, taj grb CDS-a prekrio tetovažom. Pa je onda izašao iz Ahileja u Fight Company, radi malo pregleda pratilaca i ekipe, pa se vratio nazad u Ahilej kod Bojkovića i njih, za preglede i pratioce. Eto kako mu se to vraća u karijeri. Ja sam uvek otvoreno išao u razne klubove i nikad se nisam transparentno vezivao za jedan klub. Jedini klub kojem sam veran je CDS Novi Sad kod Nemanje, i ostalo menjam klubove, idemo okolo-naokolo. Ali borci ovde malo više gledaju korist nego išta drugo.
U CDS-u si trenirao i sa Aleksandrom Rakićem i Duškom Todorovićem, koliko oni već imaju UFC iskustvo? Koliko su ti značili treninzi sa njima i kakvi ste van sale?
Pa meni ne znače puno jer su oni druga kategorija, naravno. Od mene su… Nisu mi sparing partneri niti trening partneri (u smislu tri-četiri kategorije razlike između nas). Sa Aleksandrom Rakićem sam bio upravo na Tajlandu ove zime i super je gledati nekoga kao on, koliko je posvećen, jer on baš, baš puno trenira i motivacija je velika. Vidiš kad je neko disciplinovan – znači dosta.
Govorio si da ćeš biti u sportu još dugo – 34, 35, 36 godina. Koji su planovi, odnosno, šta bi bila kruna tvoje karijere? Da, kad se završi karijera, kažeš: E, ja sam sve postigao, sve sam uradio što sam hteo.
Šta god da postigneš, to se i dalje i dalje pomera jer ima uvek onih koji su napravili mnogo više, tako da… Neki moj san, od početka, od 15. godine kad sam upalio MMA i pogledao prvi put UFC, jeste da budem UFC borac. Ja sad pravim istoriju za Crnu Goru, jer ću biti prvi i jedini ikad UFC borac. Tako da je to kruna moje karijere i života za sad. Do god ne budem imao familiju, a to je da budem UFC borac, prvi i jedini iz Crne Gore. A nakon toga, naravno, ići ćemo dalje – da se uđe u renking (Top 15 na svetu), pa u Top 10 i tako dalje. Ali za sad neka bude taj potpis za UFC.
I za kraj, šta planiraš nakon karijere?
E, to je već daleko. Ne gledam tako daleko, biće tu neki biznis, neki klub ili nešto, biće tu… Ali otom-potom.
